Katarina Jovanović : Sanjam slobodu , jednakost i bratstvo

danas.rs · Mar 1, 2026 · Collected from GDELT

Full Article

LJUDI SEĆANJA Katarina Jovanović: Sećam se putovanja kolima sa roditeljima od Beograda do Amsterdama * Sećam se mora, borova, skakanja na glavu * Sećam se prvih poljubaca u školskom * Posebno se sećam kako se naglo i strašno sve zaustavilo i nestalo* Nisam razumela da sve razumem * Nepripadanje i neprilagođenost su moji najbolji drugari *Nekada sam o prošlosti razmišljala kao o nečemu što svojom nepromenjivošću zapravo obavezuje da sve svoje snage usmerimo na mogućnost da poboljšavamo budućnost. To možemo samo svojim radom i verovanjem da taj rad ima smisao. I ja i dalje u smisao rada verujem. Ono što me brine je to što bez obzira na sve tehnološke i medicinske napretke planeta vrednosno ide unazad, ide u provaliju punu prošlih grešaka.*** Nikako ne mogu da prihvatim da moramo živeti u svetu koji ima toliko kapaciteta da popravi kvalitet života, ali ne i da jasnije objasni vrednost samog ljudskog života. Ja ću nastaviti da verujem u vrednosti prosvetiteljstva i pokušaću da ne mislim previše o besmislu. Čini mi se da je nevažno govoriti o sopstvenoj prošlosti u ovako strašnom trenutku za planetu.***foto FoNet Milica VuckovicSećam se putovanja kolima sa roditeljima od Beograda do Amsterdama, sećam se Kranjske gore, Radovljice, mirisa kamina u hotelu Bačište na Kopaoniku. Sećam se mora, borova, skakanja na glavu, smokvi, skijanja, bašte u Dubrovniku, stepenica u Cavtatu, peska i čudnih insekata na Velikoj plaži kod Ulcinja…*** Sećam se discipline treninga, škole, vežbanja klavira, poletnosti posle dobrih časova klavira, sećam se kako je tata dovlačio tone nota sa svih putovanja, sećam se kako me mama češlja, sećam se onih malih kaišića na škotskim suknjama, sećam se prvih poljubaca u školskom i sulude zaljubljenosti u tamo nekog starijeg brata tamo nekog dečka, sećam se svega…*** Posebno se sećam kako se naglo i strašno sve zaustavilo i nestalo kao da nikada nije postojalo. Sećam se dobro da nikada nisam prebolela smrt svoje domovine. Sada o tome više ne mislim, ali je moja domovina u mom srcu i slavim svakog 29. Novembra, ali i 1. Decembra. Prvo za sebe, a onda za svoje pretke koji su prešli Albaniju.*** Ne sećam se da sam osećala ljubav prema sceni ili glumi ili pevanju. Sećam se da mi je sve bilo lako i dostupno, da me je sve činilo srećnom. Mislim da se sve to može objasniti velikom roditeljskom ljubavlju i podrškom. Iz te roditeljske ljubavi i podrške je i nastala ta moja sloboda da budem svoja i da mi je to uvek bilo važnije o svega. Tako je i ostalo.*** Moja osnovna „Radoje Domanović“ je bila dobra škola, ali mene škola zapravo nije zanimala. Činilo mi se da je sve veliko gubljenje vremena. Činilo mi se da je važno vežbati veštinu slobode, više nego bilo šta drugo. Volela sam dve stvari koje zapravo nisu imale veze sa osnovnom školom, to su bili klavir i skijanje.*** Volela sam i strane jezike. Nisam razumela da sve razumem i da odmah pamtim i zvuke i melodije i razumem ritmove i da mi je važnost tajminga jasna, iako nisam imala pojam šta je zapravo tajming. Bila sam slobodno dete. Beograd osamdesetih je bio polje slobode, sve je bilo lepo i lako. Sve je bilo uživanje. Savršeno detinjstvo.*** Imala sam dobru učiteljicu, Miru. Imala sam divne nastavnice istorije i muzičkog. Ostalih se i ne sećam, jer je moj život bio odlučen kada sam sa oko pet godina krenula u muzičku školu. I ne mislim da je to nešto tužno. Najmanje tužna stvar u mom životu i vetu koji me okružuje su moji talenti za muziku i pevanje i moja posvećenost tim talentima.***Sazrevanje je za mene bilo muka, jer nisam bila svesna sebe i svog efekta na ljude. Nisam razumela potrebu za pripadanjem i posedovanjem. Srednja škola je bila pakao za mene, jer je bila raj za mediokritete. To je za mene bilo vreme otkrivanja politike.*** Imala sam potrebu da se odvojim od gomile, da budem u manjini. Dakle, otkrila sam potrebu za tim da budem građanka. Moji talenti su nastavili da me muče i izazivaju. Postalo mi je jasno da postoji nešto u meni, u mojoj duši, što će me uvek razdvajati od drugih, čak i najbližih. Nešto meni neophodno i nešto što bi moglo biti smrtonosno.***foto: Miloš Tešić/ATAImagesU Mokranjcu sam imala profesora solfeđa Vladu Jovanovića. On je bio jedan komplikovan čovek i mislim da je bio genijalan. Način na koji je radio sa nama je od mene napravio muzičarku, što mi je kasnije pomoglo da postanem umetnica. Naučio nas je preciznosti i strpljenju. Polazna tačka je bila veština, a veština se stiče vežbanjem, usavršavanjem. Posle toga dolaze emocije, dolazi komunikacija, dolazi lepota. Prvo muka, a onda lepota i to u srazmeri 99% muka i 1% lepota. *** I tako ostane, evo i sada posle 30 godina na sceni, procenat muke se nije spustio ispod 90%. Imam utisak da ću zauvek usavršavati svoje alate za bavljenje pozivom operske umetnice, oni su jednim delom praktični i razvijaju veštinu pevanje u tehničkom smislu, a drugi su interpretativni. *** To je, do smrti moje majke, najteže vreme koje sam doživela. Spasila me je disciplina vežbanja, spasila me je umetnost. Dugo sam bežala od svog talenta za scenu, dugo sam pokušavala da se „smanjim“. Pokušavala sam da postanem bilo šta drugo samo ne pevačica i glumica. Pokušala sam čak i da postanem neko drugi, samo da ne postanem pevačica ili glumica. Bojala sam se da se odvažim da živim u tolikoj slobodi i toliko strašnoj disciplini. Ali na kraju sam pristala i prepustila sam se i nisam pogrešila.*** Pevanje ili gluma? I jedno i drugo. Dakle, opera. Na put opere me je doveo Dejan Mijač, tako što me je uveo u svet glume. Gluma i Mijač su mi u život uveli i neke ljude, koji su mi ostali najvažniji i koji će sa mnom biti zauvek. Svaki trenutak na sceni je za mene praznik služenja nekom idealu, tako da se trudim da ništa me stavljam u drugi plan, ako je ikako moguće. *** Nepripadanje i neprilagođenost, usamljenost i nerazumevanje su moji najbolji drugari. Malograđanština je pokušala da me ubije mnogo puta, skoro da je uspela. Ali roditeljska ljubav, ljubav mojih prijatelja, ljubav koju sam skupljala na raznim stranama tokom svog uzbudljivog života, a pre svega umetnost koja me voli i bez koje ja ne mogu da živim, kojoj iskreno služim, bez koje ne mogu da dišem, poezija bez koje ništa nema smisla, napravili su od mene veoma jaku, upornu i posvećenu osobu. I dalje verujem u principijelan život, herojski život, umetnički život. To je moj lek protiv podaništva. Palanački duh je uvek tu sa nama i u nama, protiv njega se borimo obrazovanjem, putovanjima, radoznalošću.*** Bilo je mnogo nezaboravnih, to jest dobrih odluka. Moja tridesetogodišnja karijera je dugačak niz dobrih odluka. Bilo je naravno i loših, to jest odluka koje su me koštale zdravlja, koje su dovele moj glas u opasnost, koje su mi promenile život na različite jezive načine.*** Navigare necesse est. Putovanja su divna i teška stvar. Ja uglavnom putujem zbog posla, suviše retko zbog odmora. I ne umem da se odmaram, zapravo. Ali naučila sam da nađem mala zadovoljstva u tim putovanjima. I to ne samo ona koja se tiču umetnosti i stvaranja, već i ona koja se kriju u otkrivanju novih predela, ljudi i načina života. Ipak ostaje stalno taj osećaj da je mnogo lakše odlaziti iz svoje domovine sa željom da se vratimo, a ne sa osećajem da želimo da pobegnemo da se nikada ne vratimo.*** London je bio moj dom skoro tri godine, a Pariz više od dvanaest godina. Oba grada su u mom srcu zauvek i zajedno sa Beogradom čine taj trougao gradova u kojima se osećam kao kod kuće. Često se u Beogradu osećam najmanje kod kuće, ali sigurna sam da nisam sama u tom osećanju.*** Poslednjih godina sam često i dugo boravila u Kini. Zavolela sam Peking, oduševila sam se Šangajem, živela u Hangdžou, Đinhua. To putovanje koje je trajalo skoro dve godine, sa pauzama kada sam se vraćala u Evropu, me je obogatilo, oslobodilo predrasuda.*** Tamo sam upoznala jedno tehnološki veoma razvijeno, otuđeno društvo, gladno umetnosti. Na tom putovanju sam otkrila velike vokalne talente, potpuno nezamislive umetničke domete jedne sasvim posebne i nezavisne kulture, jedne civilizacije koja opstaje i traje više od 3500 godina.*** Publika koja me je tamo slušala je slobodna, neopterećena, radoznala i zahvalna, nema blaziranosti, nema laganja. Studenti sa kojima sam tamo radila od Pekinga, preko Nanđinga, Hangdžoua, Đinhua, do Šangaja sanjaju svoje snove velike i male, i svi njihovi snovi su vezani za Kinu i unapređenje svoje zajednice.***Beograd je grad koji volim, koji je pokušao da me slomi, ali nije uspeo i neće uspeti. Beograd je grad u kome je moja porodica. Sva moja ljubav je sada u Beogradu. I tako će i ostati. Kada za to dođe vreme potpuno ću se posvetiti borbi za bolji Beograd i bolju Srbiju.*** Sada je Beograd okupiran i ranjen grad. Okupirali su ga kompletni idioti, isti oni koji su devedesetih zlostavljali i razarali neke druge gradove u bivšoj Jugoslaviji. Beograd je totalitarna politička tvrđava koju moramo srušiti.***Niko i ništa ne može uništiti umetnost, kao ni ljudsku potrebu za slobodom. Bez obzira na strategiju političke idiotizacije naših građana, ipak pokazujemo s vremena na vreme jasan kapacitet za borbu. Ja sam borbena i verujem da su građanske vrednosti vredne borbe. Verujem da među studentima ima potencijala za velike, suštinske promene i verujem da ćemo mi odrasli smoći snage da ne izdamo svoju decu. Ipak to tek treba da i zaista dokažemo.***Moramo napokon skinuti udobnu pižamu straha i obući težak oklop principa, poštovanja ustava i zakona i spremiti se za političku borbu na duge staze. Pobedićemo radikalsku lopovsku neman i tek onda ćemo morati da pokažemo od čega smo napravljeni.*** Sanjam nadnacionalnu, nadreligijsku Srbiju, domovinu građanki i građana jednakih pred zakonom, gde je javno obrazovanje žila kucavica sistema i gde je čvrst zdravstveni sistem svedoči o našem čovekoljublju. Teško breme nacionalističkih zabluda moramo odbaciti, moramo kazniti zločince i lopove među nama, moramo rasprodaju zemlje napokon jasno nazvati veleizdajom i moramo naučiti da gledamo daleko u