Повећан број лекара на 100 . 000 становника

politika.rs · Feb 21, 2026 · Collected from GDELT

Full Article

На медицинским факултетима у Србији сваке године се, у односу на број становника, школује довољан број будућих „белих мантила”. Ипак, у јавност се стално пласира теза да у будућности „неће имати ко да нас лечи” јер доста лекара одлази у иностранство. Шта је, заправо, истина? Према подацима „Еуростата”, који прати статистичке податке Србије као земље кандидата за чланство у ЕУ, број лиценцираних доктора медицине на 100.000 становника у Србији и државама ЕУ показује да се налазимо негде у средини. Испред нас су, на пример, Данска, Исланд, Италија, Шведска, Норвешка, Немачка, Белгија, а испод Чешка, Естонија, Хрватска, Финска, Румунија. Кад је реч о медицинским сестрама, статистика „Еуростата” говори да се налазимо на деветом месту по њиховом броју у односу на број грађана, после Норвешке, Луксембурга, Шведске, Финске, а испред Аустрије, Холандије, Мађарске, Пољске, Италије… Статистика показује да смо 2015. године у Србији имали 431,3 лиценцираних лекара на 100.000 становника, а да их је 2024. било 568,6 на 100.000, што представља раст од 31,8 одсто у десетогодишњем периоду. Слична је ситуација и с медицинским сестрама – 2015. их је било 939,7, а 2024. године 1329,1 на 100.000 људи. Поставља се и питање колико код нас један лекар опште медицине има пацијената, ако се грађани жале да некада дуго чекају на преглед. Проф. др Верица Јовановић, в. д. директора Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”, истиче за наш лист да је према Правилнику о ближим условима за обављање здравствене делатности у здравственим установама и другим облицима здравствене службе, прописано да један доктор медицине у општој медицини за одрасло становништво има 1.600 одраслих пацијената. Истим правилником прописано је да један лекар опште праксе има 35 посета дневно у ординацији у дому здравља. У 2024. години просечан број посета по лекару опште медицине у ординацији је износио 6.787. – Просечан број одраслих становника регистрованих по лекару у служби опште медицине у 2024. години износио је 1.496. У просеку, један лекар опште медицине је имао 32 посете пацијената дневно. Ако говоримо о другим земљама, број регистрованих пацијената по једном лекару опште праксе (лекар опште праксе или породични лекар) различит је од земље до земље и у просеку износи око 1.500 пацијената по једном лекару. Анализа задовољства корисника здравствене заштите из 2024. години показала је да грађани Србије високо вреднују државни здравствени систем. Просечна оцена задовољства у примарној здравственој заштити према наведеној анализи износи 4,45 (од оцене 5), док је у болничком лечењу оцена задовољства корисника пруженом услугом 4,6. Истраживање је показало да пацијенти препознају стручност, посвећеност, љубазност и професионализам наших здравствених радника – нагласила је др Јовановић. Постоји мишљење да је главни проблем што много лекара одлази из Србије у друге земље због бољих услова рада, могућности усавршавања и већих плата. Да би отишли, то мора да се региструје кроз Лекарску комору Србије, у оквиру исписа, али према њиховим подацима делује да тај број ипак није велики. Прошле године на лични захтев исписана су 34 лекара, док је њих 50 преминуло, а 2024. године исписано је 38 лекара на лични захтев, пет због неплаћања чланарине, а 45 је преминуло. С друге стране, из дијаспоре се до сада вратило више од 250 здравствених радника. Један од њих је др Далибор Стојановић, специјалиста опште медицине, који се вратио из Норвешке. За „Политику” каже да је у Норвешку отишао са сестром, која је такође лекар, да је тамо радио шест месеци и да је одлучио да се врати у Србију, као и његова сестра. – Радио сам као клинички лекар у болницама на северу Норвешке, на одељењима психијатрије и физикалне медицине. Дуго сам учио норвешки језик, доста сам новца уложио у то. Страни језик ми није био проблем, и систем је тамо јако добар, али је носталгија била главни разлог зашто сам донео одлуку о повратку у Србију. Такође, нисам могао да се привикнем на њихову климу, стално је мрачно. Плате у Норвешкој јесу добре, али док платиш 1.200 евра за изнајмљивање стана и друге дажбине, готово ништа не можеш да уштедиш. На пример, шишање тамо кошта 80 евра. И увек си странац у другој земљи. Преко Канцеларије за сарадњу с дијаспором Министарства здравља добио сам информације о постојању могућности да се вратим и добијем посао овде. Сви ме питају да ли сам имао неку „везу” да бих се вратио и изнова говорим да нисам. Запослио сам се у Дому здравља у Грачаници и добио сам супспецијализацију из кардиологије, тако да сам сада у Институту за кардиоваскуларне болести у Сремској Каменици – наглашава др Стојановић. Из Шведске се у априлу вратила др сц. мед Јована Златковић, која сада ради као клинички лекар на Одељењу ендокринологије у Клиничком центру Ниш и чека одобрење специјализације из интерне медицине-ендокринологије. – Отишла сам из Србије јер није постојала могућност запошљавања, а уједно ми се указала могућност за усавршавање на престижном универзитету. Раније сам у Србији радила у приватном сектору, бавила сам се превентивом. Као неко ко је научник, била сам радознала да одем у иностранство и указала се прилика да одем у Шведску. Тамо сам се четири године бавила научноистраживачким радом у области неурофизиолошке регулације телесне тежине. Али, није ми се допао начин живота тамо. Веома сам везана за Србију и своје порекло и недостајао ми је живот који сам имала овде. Мислим да су наши лекари посвећенији пацијентима и да се више труде да они добију најбољу могућу помоћ у условима у којима раде. У Шведској је тешко доћи до специјалисте, много се чека, осим ако неко нема приватно осигурање. Али су доста озбиљнији кад је реч о превенцији и заштити животне околине и имају мањи број пацијената с хроничним болестима. Ми у Србији имамо где да живимо, у својим кућама, а тамо је веома скупо изнајмљивање станова и дажбине су високе. Да тамо имам свој стан, одлично бих могла да живим с том платом – објашњава др Златковић. Кроз програм запошљавања најуспешнијих дипломаца медицинских факултета у нашој земљи и средњих медицинских школа до сада су запослена 5.124 лекара и сестара/техничара с најбољим успехом током школовања, који су остали да раде у нашем државном систему. Велика Британија има мање ортопеда од наше земље Тренутно су у Србији највеће листе чекања за уградњу ендопротезе кука и колена, па је питање да ли то значи да имамо мање ортопеда у односу на друге државе. У Србији ради око осам ортопеда на 100.000 становника, а у Великој Британији, примера ради, тај однос је 1,8. То вероватно значи да код нас нису сви ортопеди једнако оптерећени послом, па се у одређеним престоничким здравственим установама стварају гужве јер пацијенти желе да се баш ту оперишу, док мање посла имају ортопеди у мањим центрима. Ко добије специјализацију – обавезан да остане у установи Претходних година доста се говорило о томе да ли постоји могућност да се направи одређена стратегија да се они који заврше медицински факултет, односно у чије школовање је држава уложила доста новца, задрже неко време у земљи, односно да не могу да оду у иностранство одређен број година? – Према важећем законодавству наше земље, обавеза останка на раду у здравственом систему примењује се првенствено кроз модел финансирања специјализација, када су лекари у питању. Здравствена установа која финансира специјализацију закључује са здравственим радником уговор којим се он обавезује да по завршетку специјализације остане у радном односу у тој установи двоструко дуже од трајања специјализације – објаснила је др Верица Јовановић.